Bretanide - posao i karijera
PROJEKT IZGRADNJE ZGRADE ZAJEDNIČKOG VATROGASNOG DOMA
#OstanimoOdgovorni

Siniša Soljačić iz Bola: Ovo ča mi sada govorimo je jedna baštarda od svega i svačega; vajalo bi osnovat stožer za obranu bolskega dialekta

Siniša Soljačić iz Bola odlučio je svoje pisanje posvetiti temi dijalekta kakav je bio u Bolu prije stoljeća i više, a koji je, kako je primijetio, jednostavno iščeznuo.

Učinio je to u formi eseja kao podsjetnik na dijalekt kojim se nekada u Bolu govorilo. No, što je ostalo od toga dijalekta? Zašto je nestao? Je li nepovratno izgubljen te može li se nešto učiniti kako bi se vratio bolski dijalekt?, neka su od pitanja o kojima upravo na bolskomu dijalektu progovara Soljačić.

Osim toga, uvjeren da će se bolski dijalekt svidjeti i mnogim Bračanima, pa ga je odlučio podijeliti s javnošću, a mi vam ga prenijeti u cijelosti.

Razgovorali smo se cilo popuodnije po našu
— Bi je to počjetak 1997. godinje. Broduon “Pacifik Frigo” duošo son u Buenos Aires. Kako tamo imon rojoke po maminuoj stroni, posjeti son teta Noru, ženu barba Pjerje, brata muoga nuonota Šimje. U Buenos Airesu je još i fameja od barba Ivje, nuonotovega drugega brata. Iako son te jude vidi jedon jedini put u životu kad su bili duošli svi skupa u Buol sedandesijet i nikie, bilo je puno dirljivo. Tada već nisu bili živi ni barba Pjerje ni barba Ive, ali teta Nora bila je vitalna starica od priko osandesijet godišč. Govorili smo, razgovorali smo se cilo popuodnije po našu. Mene bi diguod bilo povuklo po bi reko čaguod onako malo književnije, ali ona me tada nebi razumila. Da bi me razumila vajalo mi je govorit baž onako po bolsku. Tek tada, kad smo govorili po bolsku, mogli smo se lipo razgovorat.

Kad je počjela govorit po bolsku jo son osto inkanton
Iznenađenje je za mene nastalo kada su me odveli u vižitu Kokotu, čoviku srinjih godišč koji je pri tega večje puti dohodi u Buol. Vuon je imo storu mamu koja je tada imala 88 godišč, ali i ona je bila vitalna, razgovorljiva i jako bistra starica. Kada je ona počjela govorit po bolsku jo son osto inkanton. Ona je išla iz Bola kako curica od 15-16 godišč, dakle otprilikje oko 1925-te. Posli tega več nikad ni dohodila u Buol i ni imala di, a ni sa kin, izbaštardat bolski govor. Kako ga je naučila kako dite, tako ga je i tada govorila. Judi moji, to ste morali čut! Jo son je slušo i nison mogo duoć sebi. Govorila je jazik koji son jo dakako razumi, ali naglasak, boja govora, modulacija riči, dikcija, to je sve bilo ništo ča son ču tada parvi put u životu. I nikad več posli tega.

Pojubi son je i duošle su mi suze naoči
Bilo je tada u Buol puno storih judi rođenih tih godišč koje son jo zno, ali oni nisu tako govorili. Bolski dijalekt se promini i ovo ča mi sada govorimo je jedna baštarda od svega i svačega. Ovo su ostaci ostataka. Ta žena je govorila jazik točno onaki kakvin se u Buol govorilo na počjetku pasonega vika, ili još i daje u prošlost, u osavnajesti vik, jer se sigurno u to doba jazik i dialekt nisu puno minjali. Jo se i dondanas naježin kad se sitin tega dijalekta kojin je ona govorila. To je bilo isto kako da nođete niko storo blogo, ili kako kad arheolozi otkriju niku iskopinu od pri par iljod godišč. Bilo je to veličanstveno i to niječu nikad zaboravit. U ušima mi je još uvik ta melodija njezinega govora. Bilo je to prekrasno slušot. Duralo je to 4 ure. Kad smo se pozdravijoli, kad je starica več bila umuorna i parčovala se za puoč leč, pojubi son je i duošle su mi suze naoči. Zaplako son! Zno son da mi je dola nojveči poklon koji je mogla dat i da ti stori bolski naglasak več nikad niječu čut. I tako je i bilo, nison ga več nikad ču.

Koji son jazik ču u Buenos Airesu i ča ovo čujem danas u Buol
Duošo son posli par misijeci doma, a mene po puortu pozdraviju “provi” Boljani kojima su i mame i čače, svi nuonoti i sve none i svi njihovi unazod 500 godišč iz Bola. Govoridu mi: “A šta je, doša si! Kako je bilo, je vajalo? A koliko ćeš stat doma? Očeš uvatit lito? Gledon jo njih i mislin se – di son bi, koji son jazik ču u Buenos Airesu i ča ovo čujen danas u Buol. I opeta son doboto zaplako, ali iz drugega razloga. Ipak son se nikako uspi susprijegnut.

Mi smo to, kako i sve drugo, izgubili
Svako misto na Broču imo svuoj govor, svuoj dijalekt. Lingvisti govoridu da je to bogatstvo i jo se sa njima potpuno složen. Lipo je slušot te razne varijacije govora. Svako misto drugačije govori. Supetrani i Milnarani nimodu kvačici, misto do njih, ni 5 kilometri daleko, govori sa “kvačicima”. Na Hvoru somo Hvorani govoridu dialekt bez kvačici. Za razumit Komižane vada da budeš dobar meštar, vada da dobro poznaješ svuoj dialekt i svejedno vada da dobro načuliš uši. Ali kad to slušoš, to nisu riči ni običan govor. To su nojlipje muzike, to su simfonije od dijalekti. Mi smo to, kako i sve drugo, izgubili.

Ni ovo ča je od njega ostalo niječe još dugo
Gotovo je sa provin bolskin govoruon. Ni ovo ča je od njega ostalo niječe još dugo, jer ga niječe imat kuo govorit. Malo mišonje judi, malo gosti, malo naša nepamjet i ode bolski dialekt u nepovrat. Izgubili smo ga. A zoč? Gosti! Turizam! Duošli gosti, nagarnuli sa svih stron, a sa njima je vajalo govorit lipo i fino da nos gospoda razumidu. Vajalo je govorit književno, a književno nismo znali. Po smo onda malo bukjezili. Malo smo govorili po “splijetsku”, malo po hunčonsku i selačku jer non je to bilo blizu, niki su malo vukli i po murvišku jer in je to bilo još bližje i nazojnu je ispalo kako ono kad je oni uzje biju i počje dilot da če učinit svijetega Antuonija. Po je nazojnu izošlo – vreteno. Bilo nos je sron govorit po našu i vajalo je sa zagrebčanima govorit po zagrebačku, sa spličanima po splitsku, a sa beograđanima je bome vajalo pasat i na ekavicu. Bilo je i takvih slučajevi i to ne malo. Znali smo se mi barzo prilagodit i nikuor ni tako barzo uči strane jazike kako ča smo hi učili mi – Boljani. Sve smo jazike govorili kako papagali i sve smo znali.

U Buol se več bolski ne govori
Kada bi zavaršilo lito sve smo se manje vračoli na svuoj dialekt. Bilo non se omililo bukjezit i tako govorit sa fureštin sviton po smo onda tako nastavijoli govorit i zimi. Ne ujedonput, ali malo-pomalo išlo non je to ne loše. Onda, i puno se svita doselilo. Od njih se ni moglo očekivat da govoridu po bolski, a zareč pravo, nisu se puno ni trudili. Mi smo bili ti koji smo barzo prihvatili jazik tih, kako su hi boljani zvoli – “dogonjoc”. U nos su hi zvoli tako, nikuda na druga mista su hi zvoli “dođoši”, nikuda “dotepeljci”… Ni to uvredljiva rič, nazojnu i naši stori su jedonput isto bili dogonjci. Nikomu su njegovi duošli pri 100, nikomu pri 200, a nikome pri 500 godišč. Ali svi su duošli odnikuda. Bilo kako bilo, u Buol se več bolski ne govori. Ono ča je od njega ostalo su somo karhotine, niki tragovi jednega lipega dialekta koji se je nikada u nos govori.

Sad je još uleti i engleski
Ako je istina ono da su dijalekti blago, onda smo mi velike šuolde izgubili. Pitanje je somo koliki je ti minus u našu blagajnu. Danas se bolski govor može definirat kako jedna mišonca između književnega govora (ali onega zagrebačkega književnega) i splitsko-selačkega dialekta uz ništo malo bolskih riči ča se možedu uklopit u ti novi dijalektički kalup. Izošli su to niki čudni monti i som Buog zno noč to sliči. Sada je još uleti i engleski sa ovin: definitivno, apsolutno, parti, ivent, menađment, ofis, fotka itd. Nimo temu kraja! Sada je ti cirkus od govora potpun! Tragično je to ča mladost uopče ne govori po bolski i cila jedna generacija, a baž i dvi, ča se tega tiče potpuno su izgubjene.

Vajalo bi osnovat stožer za obranu bolskega dialekta
I čo sada? Je se čo može učinit? Neznon, nison siguran. Situacija je takva da bi vajalo osnovat stožer za obranu bolskega dialekta, a to se bome niječe dogodit. Luovre Rade več dugo godišč skupjo store bolske riči. Bilo bi mi drogo da objavi ti rječnik. Ni to lako dovest do kraja, ali iskreno se nodijen da če uspit. Ma riči se možedu stavit u libar i to je parvi krok, bez tega ništa, ali – kuo če hi govorit? To je sada več drugo pitanje. Pari mi se da bi jedini spas bi da se skula na svuoj nočin uključi u to. Dakako, sada kroz slobodne, van-nastavne aktivnosti, ili kako predmet izborne nastave. Za sada je to tiješko progurat u obaveznu nastavu, iako bi i to vajalo i iskreno se nodijen da če i ti don duoč. Ali, ako i duođe, bojin se da če to sve skupa bit puno kasno.

A i Opčina bi vajalo da u tu sfrhu odvoji koji šoldić
Baž bi se mogle organizirat i kakove dječje radionice. Bolski dialekt. Originalna čakavica našega mista. Zoč ne? Bilo bi to vrlo originalno i virujen dosta dobro posječeno. Istina je da smo se mi od tega udaljili, ali to je danas prilično modijerno. Vada da se stvor somo zakotrljo kako vajo, na provi nočin i sa puno voje i entuzijazma. A i Opčina bi vajalo da do ruku na svuoj nočin i da u tu sfrhu odvoji koji šoldić po da to bude organizirono kako tuko. Je se može još čo sposit? Je se može sposit ovo ča je od bolskega govora ostalo? Napiso son da nison siguran, ali nikako mi sarce govori da ni baž sve izgubjeno. Baž bi se sa dosta voje i moglo čaguod učinit. Ni u rijedu da zaboravimo svuoj govor i svuoj jazik. Zaboravit jazik svojih čačih, nuonotih i nonih, a rodit se u Bolu i živit u svuome mistu, ni ništa drugo nego jedna velika katastrofa. Jedna poslovica govori: Tiješko vuoci kojuj njena vuna smjeto. Zoč je nami naš dialekt smijeto? Ča je bilo grubega u njemu? Zoč smo to učinili? Moran priznat da mi to nikako ni jasno.

Stavovi i mišljenja izneseni u kategoriji “Pisma čitatelja” su osobni stavovi i mišljenja autora te ne predstavljaju stav uredništva portala BRAČ danas.

— Gotovo je sa provin bolskin govoruon. Ni ovo ča je od njega ostalo niječe još dugo, jer ga niječe imat kuo govorit. Malo mišonje judi, malo gosti, malo naša nepamjet i ode bolski dialekt u nepovrat. Izgubili smo ga. A zoč?, pita se Siniša Soljačić u svomu pismu u kojemu se osvrće na dijalekt kojim se u Bolu govorilo prije više od stoljeća (Foto: Zajednička fotografija prije odlaska u Argentinu)

Podjelite:

You may also like...